Ne, ne radi se o prenosivoj bolesti

Otvoriš oči, vidiš lica većinom prestrašena, ima onih koji pokušavaju skriti strah da bi meni bilo lakše. Dok su nervozno čekali red za usmeni, njihova kolegica se odjednom srušila sa stolca i počela abnormalno tresti, izokrenutih očiju. Zvuči kao priča strave, ali meni je to bio još samo jedan u nizu epileptičkih napada. Ništa strašno.

Ima nas oko 40.000 u Hrvatskoj. Jako je mnogo vrsta epilepsije. Nekako je najstrašniji moj tip, grand mal! Upravo zato što tako ružno izgleda.

Živimo u društvu u kojem smo stigmatizirani iz posve pogrešnih razloga. Zapravo iz neznanja. Ono što meni jako smeta, ljudi kao da ne žele znati. Ono vječito razmišljanje da je to prenosiva bolest. Nije i nije, većina je ljudi prouzroči sama sebi. Pa tako sam i ja, hopsajući uokolo sa svojim blizancem, u jurišu završila s glavom na rubu kauča.

Tada je sve to počelo. S 3 i pol godine, i od tada traje ta borba. Srećom, jedna sam od onih koji nemaju česte napade.

U biti je riječ o bolesti koja se iznimno dobro može kontrolirati tabletama. Napad izazivaju totalan pad imuniteta, temperatura, umor, neispavanost. Ono što ljudi moraju naučiti, a što posebno ističe dr. Anđelko Vrca, neurolog zagrebačke Nove bolnice, jest da se pri napadaju nipošto ne stavlja nešto u usta, dovoljno je osobu okrenuti na bok.

Inače, osobe s epilepsijom često ne dobiju posao radi svoje dijagnoze, što nije nimalo pravedno. Možda nas i neki ljudi pogrešno shvaćaju jer se neki od nas ponašaju kao da je smak svijeta. Žive stalno u nekom strahu, neću ništa uspjeti, neću dobiti prigodu, zapast ću u probleme, past ću pod tramvaj...

Ja kažem - ovo nije bolest. Bolest je imati rak ili morati ići na dijalizu svaki dan. Moraš paziti da popiješ terapiju, da se naspavaš, da ne piješ. Da ne učiš kao manijak u zadnji tren pitanje je odgovornog ponašanja, a mi mladi znamo često skrenuti s pravoga puta.

Važno je da ljudi oko tebe znaju da imaš epilepsiju, da znaju kako reagirati jer netko bi mogao pogrešno postupiti. Stati i ukočiti se. Treba reći i poslodavcu, pa makar te to koštalo posla. Tu sam i sama pogriješila jer nisam rekla, na kraju sam pukim čudom prošla samo s jednim šavom na glavi. Poslodavac nije odustao od mene, a došlo je i do velikog pomaka. Ispostavilo se da ima još djelatnika s tom dijagnozom, shvatili su da se ne moraju više skrivati jer će biti prihvaćeni.

Kako se stalno šire neke polovične istine o epilepsiji, od 2014. Hrvatska udruga za epilepsiju je uz potporu Grada Zagreba kao projekt “Zagreb - zdravi grad” uvela i online savjetovalište. Na stranicama udruge www.epilepsija.hr slobodno možete postaviti bilo kakvo pitanje i dobit ćete odgovor.

Ostala sam vam dužna kraj priče s početka - dobila sam trojku! Ali na usmeni ispit opet sam došla pod stresom jer sam čekala da uđem zadnja. Prvo pitanje profesorice bilo je: “Kolegice, imate nas namjeru opet uplašiti?”